RUŠENJE MITA: ''Ekonomske slobode dovode do veće nejednakosti u društvu!''
Foto: guardian.ng
Ekonomske slobode predstavljaju institucionalni koncept zasnovan na prepoznavanju određenog seta institucija i pravila koji donose najviše stope ekonomskog rasta. Objašnjavaju se kao odsustvo barijera za slobodnu aktivnost pojedinaca na tržištu. Ovakvo određenje ekonomskih sloboda u skladu je sa klasičnim liberalnim shvatanjem slobode kao "slobode od miješanja" (eng. "freedom to interference").
''Opšteprihvaćen koncept ekonomskih sloboda podrazumijeva minimalnu državu, čija je uloga ograničena na uspostavljanje vladavine prava (ljudska i vlasnička prava); zaštitu ugovora, kao i obezbjeđenje određenih javnih dobara.'''
Stabilan novac, sloboda međunarodne razmjene i nizak nivo regulacije biznisa su sastavni elementi ekonomskih sloboda. Povećanje uloge države iznad ovog nivoa predstavlja narušavanje ekonomskih sloboda.
Kontra stav: ''Ekonomske slobode dovode do veće nejednakosti u društvu!''
Zagovornici države blagostanja smatraju da ekonomske slobode dovode do veće nejednakosti u društvu, te da omogućavaju redistribuciju dohotka na štetu najsiromašnijih. Empirijski podaci demantuju ovakve stavove.
Tako, bez obzira na nivo ekonomskih sloboda, nema značajnijih odstupanja od prosjeka kada je u pitanju udio u dohotku najsiromašnijih 10%. S druge strane, iznos dohotka koji 10% najsiromašnijih ostvaruje u zemljama sa visokim ekonomskim slobodama je značajno veći od istog u zemljama koje karakteriše niža vrijednost indeksa ekonomskih sloboda. Analizirajući američki kapitalizam, Steve Pejovich kao jednu od zabluda navodi i mišljenje da su “bogati sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji”. U razjašnjenju ove zablude, profesor Pejovich navodi podatke o mobilnosti između grupa sa različitim prihodima. Naime, svi poreski obveznici u Americi klasifikuju se u odnosu na prihod koji ostvaruju u pet grupa, svaka po 20%.
Istraživanje profesora Pejovicha pokazuje da, od osoba i porodica koje su bile u grupi 20% najsiromašnijih krajem 1970-tih, početkom 1990-tih samo je 5% još bilo u toj grupi, dok je čak 29% iz te grupe dostiglo grupu 20% najbogatijih. I obratno, od onih koji su bili u grupi najbogatijih krajem 1970-tih, samo je 62% ostalo u istoj grupi početkom 1990-tih. Situacija nije drugačija kada se prati uspjeh djece sirotih i bogatih u istom periodu. Od onih koji su bili u grupi 20% najsiromašnijih krajem 1970-tih, početkom 1990- tih 58% nasljednika nalazilo se u grupama sa većim prihodima, a 5% je pripadalo grupi najbogatijoj. Od onih čiji su roditelji bili u grupi 20% najbogatrijih, 63% su bili u nižim grupama, a čak 9% u najnižoj .
Implicitno, možemo reći da indeks ekonomskih sloboda odražava ekonomsku efikasnost privrede, odnosno da veći nivo ekonomskih sloboda podrazumijeva veću ekonomsku efikasnost. Kako se jedan od važnih elemenata mjerenja indeksa ekonomskih sloboda odnosi na ulogu države, to možemo reći da indeks ekonomskih sloboda koji odražava ekonomsku efikasnost privrede, istovremeno ocjenjuje i performanse države, odnosno njenu umiješanost u privredni život.
Osnovni argumenti protiv ekonomskih sloboda navode se:
(i) nejednakost koju ekonomske slobode proizvode, i (ii) redistribucija dohotka na štetu najsiromašnijih. Međutim, empirijski podaci govore drugačije. Poređenjem učešća u ukupnom dohotku i nivoa dohotka 10% najsiromašnijih po raznim grupama zemalja, zaključujemo da je, bez obzira na nivo ekonomskih sloboda, učešće najsiromašnijih 10% u ukupnom dohotku približno isto. Sa druge strane, nivo dohotka koji u jednoj privredi/društvu prima najsiromašnijih 10% značajno varira u zavisnosti od nivoa ekonomskih sloboda. Tako je prosječni nivo dohotka 10% najsiromašinijih kod zemalja sa najvećim stepenom ekonomskih sloboda oko 8 puta veći nego u grupi zemalja sa najnižim nivoom ekonomskih sloboda itd.
Izvor: Radević, D., Država blagostanja–društvena eutanazija?.Entrepreneurial Economy, p.148.Vancouver